Pronađite glagolske imenice ruski vokabular

Išli smo zajedno da iznesemo smeće. Na mestu sa strane zgrade gde se ide, umetak uličice, nalazi se ograda od kokošije žice sa pogledom na preplavljeni vrt. Kroz ogradu smo vidjeli mačku, lutalicu, sivkastu, sa dosta narandže i mislim malo više bijele nego inače za svoj tip, bijele noge, gustog krzna kao da je podivljala. Žena. I ono je trčalo prema nama na svojim malim finim stopalima, praveći lagane, plešuće korake, ali žureći, kao da ubrzava što se više približavala, probijajući se kroz zeleni korov koji je pucao iz pukotina između polomljenih ploča, među đubretom ostavljenim tamo, neki oštro i opasno. Brinem se za nju. Sviđale su mi se njene blistave oči, bjeloočnice bistre poput mlijeka. Činila se oličenjem ljeta – ne, proljeća jer je bila mlada i žensko, a zar proljeće nije žensko godišnje doba?

Obično se mačke, posebno one koje žive na otvorenom zbog svoje pameti, plaše ljudi i drže se podalje. Ovaj nije pokazivao nikakav strah, naprotiv, prišao nam je kao davno izgubljeni prijatelji ili spasioci. Očigledno, iskustvom je naučena da ljudska bića vidi kao izvor hrane. Možda joj je neko ponekad, ako ne redovno, stavljao posuđe, hranu i vodu.

Bilo mi je loše što nemamo šta da ponudimo. U susretu s nama naišla je samo na razočarenje. Čak i da smo došli pripremljeni (nismo znali da će mačka biti tamo), ne bismo mogli prebaciti posuđe kroz kokošju žicu na drugu stranu gdje bi ona mogla doći do hrane na njima. Nismo mogli čak ni posegnuti da je pomazimo i pružimo neku vrstu utjehe - nije da bi ona to dočekala od nas; to je bila samo fizička ishrana koju je želela. Bilo koja druga vrsta je nije zanimala.

Mičel je rekao da se oseća loše što nema kameru da fotografiše životinju koja je preživela "u urbanoj džungli".

Na povratku do ulaznih vrata, povratku kući, pričao je o pripremama za putovanje u Japan, naše drugo, nedugo nakon što smo se vjenčali (on je bio prije, kada smo bili samo ljubavnici), i odmah pripremio njegovu fotografiju oprema za put (valjda ga je to što sam vidio mačku podsjetilo). Kupio je dodatke svega, da ne bi izgubio nijedan pogodak. U prošlosti je ponekad propuštao dobre kad bi se baterija ispraznila ili se memorijska kartica napunila u kritičnom trenutku. Boravak u Japanu je vidio kao odličnu priliku za slikanje, a potrošio je i nešto dodatnog novca na opremu za koju se možda ispostavi da nije ni potrebna. "Za svaki slučaj", rekao je. I dobio je nekoliko fotografija koje su mu se svidjele iz posjete.

Rekao je da se zbog planiranja tog kreativnog rada osjećao dobro i oslobođen svog posla i ograničenog pogleda na njega. Osećao se pomalo kao kriminalac koji razmišlja o nečemu što nema veze sa poslom za koji je primao platu, zarađivao za život. A erotske fotografije koje je napravio na meni i nama zajedno su takođe učinile da Mičel sebe vidi kao odmetnika, mislim.

Jeff mi je rekao da nas vidi kao partnere u nevidljivom svijetu koji smo zajedno napravili. „Hodamo u korak, čak i ako smo odvojeni“, rekao je. "Imamo razumijevanje." I "Možda sada fizički nismo zajedno, ali definitivno smo već u mislima." On je to zapravo rekao.

Jeff voli staru američku narodnu muziku, obožavatelj je Boba Dilana, čije pisanje pjesama smatra potcijenjenim. "U stvari, napisao je neke sjajne pesme", rekao mi je i poslao jednu. "Ja ću večeras biti tvoja beba". I prelepo je.

"Zatvori oči, zatvori vrata, ne moraš više da brineš."

—

Mitchell mi je ispričao priču o dolasku da me vidi u Japan nakon što sam napustio New York, vratio se kući da nastavim svoj život, s opcijom da se kasnije vratim ovdje ako stvari budu tako funkcionirale.

Pokušaću da vam kažem manje-više šta je rekao, naravno ne baš svojim rečima.

„Morao sam da idem deset dana. Objasnio sam Porno veliki prici, moju potrebu da pobegnem.Nisam spomenuo i nije pitala zašto Japan od svih mjesta na svijetu posjetiti."

(U to vrijeme, Mitchell se još viđao s Pam. Bili su zajedno neko vrijeme. Muške seks slike je rekao da je već prekinuo stvari između njih kada smo se on i ja upoznali. Pitam se. Znam da mu je bilo teško. I naravno ona takođe).

"Pam mi je čak pomogla da se spremim, spakujem stvari. Samo bih otišao, pojavio se, znaš. Nisam bio siguran kako ili čak da li ću moći da pronađem tvoju adresu. Nisam mogao da pročitam nijednu tamo, od naravno, ne na japanskom. Ha ha. Retrospektivno je to smešno, ali taj potez je Cock hrabrost ili očaj. Morao sam da te vidim, kao što sam rekao."

Dao sam mu otvoren poziv, ništa konkretno.

„Morao bih nekoga pitati za put, nadam se da zna engleski. Ha ha.

"Samo bih otišao. Bio sam na pauzi između semestara", podsjetio me.

Samo se pojavi, iznenadi me, mislio je. Pitao sam šta ga je nateralo da uradi tako nešto, a on se nasmejao.

"Nisam dobro razmišljao. Znate, zaljubljeni muškarac!"

On je nastavio. "Naravno da bi to uticalo na stvari između Pam i mene. Spavao bih s tobom, deset dana da ostvarim svoj san. Vratio bih se kao promijenjena osoba. U to Plavuša jebena guzicom bilo sumnje."

Stigao je do aerodroma i autobusom stigao u Tokio i odlučio tamo provesti prvi dan i noć sam, potražiti me kasnije, kad se malo snađe, ako može.

"Izvan terminala, hodajući u luku od njega prema ne znam tačno gdje, vidio sam neke stambene zgrade, od kojih je jedna imala pogled pravo kroz njih zbog svjetla u to vrijeme. Mogao sam vidjeti od prednjih prozora prema stražnjem I zamišljao sam da živim tamo, pitao se koliko bi bila mjesečna kirija, vjerovatno jeftinija od New Yorka.

„Ne znajući šta da radim, skenirao sam okolinu i video šator za zabavu namenjen strancima. Kao i ja, tj. iz luka koji sam pratio) bila je produkcija koja je imala sve zamke cirkusa.Bio je to uvod u grad uz žive izvođače. Misli na klovnove.

Neki ljudi u pozorištu, japansko osoblje, mislim, bili su fini, drugi ne baš. Dok sam naručivao piće sa prodajnog štanda, tip za pultom se iznervirao – iako je to pokušavao da sakrije. Nisam mu dao jasne instrukcije o tome šta želim - sasvim prirodno; pošto sam tek stigao u strani grad nisam bio siguran koji su izbori.

„Suočavanje s tim tipom me je vratilo u stvarnost. Postoji impuls da zamislim bilo koje novo mjesto daleko kao raj u poređenju sa domom. Vidio sam da Japan nije. Kao i bilo gdje drugdje, ima dobrog i lošeg.

"Razgovarao sam sa drugima koji su sedeli u blizini dok smo čekali da predstava počne u nekoj vrsti antikno-žuto obojenog pozorišta. Uporedili smo beleške o našim utiscima o gradu. Imali su mnogo više od mene, nije potrebno da kažem. Shvatio sam da sam znojenje, bilo je i trebalo bi da pomislim da promenim majicu. Brza pretraga ruksaka koji sam nosio (putovao sam veoma lagan) nije uspela da pronađe onaj koji sam imao na umu. Dezodorans takođe nije došao odmah pri ruci jer sam' d se nadao.

„Šta je sa mojom četkicom za zube, lekom za holesterol?

Pam se spakovala, organizirala moju torbu. Nisam je mogao nazvati da pitam gdje je ovo ili ono. Ne telefonirati na drugi kraj svijeta. Onda tri ili četiri ujutro po njenom vremenu. Bio sam sam, odlučio sam."

Na putu do druge žene, muškarac ne traži pomoć one koju je ostavio. „Nisi više dete“, rekla mu je moja najbolja drugarica kada je došao kod nje da dobije savet o svojoj dilemi da li da izabere Pam ili mene. Znam da mu je bilo neugodno, jer ga je suočila sa samim sobom. U tom trenutku je vidio kako izgleda drugima.

"Ponekad čovjek mora stati na svoje noge", rekao je Mitchell, ponosan sada što je ostavio izbor iza sebe. Ponašao se kao da je sve vreme znao šta je ispravno.

Njegovo prepričavanje o putovanju u Japan se nastavilo. Rekao mi je šta se još dogodilo u pozorištu.

"Jedan od kolega američkih Gole fotografije prave domaćice okruga Orange u redu pored mene primijetio je moju pretragu - pregledao sam bočni džep torbe - i rekao sam: "Dostignite srednju životnu dob i mnoge stvari krenu po zlu."

„Tako je, taj tip ili neko drugi, njegov prijatelj, koji je čuo kako se smeje, saosećajući. Kasnije, napolju, palo mi je na pamet da sam stariji od njih obojice. Imali su dvadesetak godina, nisu se ponašali očajno. ja.

'Cirkus za strance' ili kako se već zvao, imao je dva čina jednake dužine i dugu pauzu između njih, oko pola sata da bi se zadovoljile potrebe putnika koji su bili publika. Mislio sam da je velika pauza bila dobra ideja, učinila je emisiju kraćom.

"Imao sam vremena da izađem napolje i prošetao sam da razbistrim glavu - mislim da je aktiviram, počnem da razmišljam o svom sledećem potezu, da dođem do tebe."

Još uvijek nije znao put do tamo. Bio sam sa porodicom van grada u kući u kojoj sam odrastao. Moj stan u Tokiju više nije bio dostupan. Odustao sam od toga kada sam došao u New York.

Zaustavio se u prodavnici hrane da kupi nešto za piće, jer na kraju nije dobio ništa od koncesijskog štanda u predvorju pozorišta. Prodavnica je bila mala i dobro organizovana, i pitao se da li moja porodica vodi posao te vrste. Mislio je da će to dobro voditi ako je tako.

„Zato što sam te smatrao impresivnim i znao sam da će biti i tvoja porodica“, rekao je.

U tom trenutku mu još nisam rekao šta je moja porodica uradila. Nikada nije pitao, možda ih je - nas - vidio kao figure u fantaziji.

„Šetao sam po prilično brzom klipu – morao sam da protegnem noge nakon aviona, autobusa, pa pozorišta – i nisam baš primetio kuda idem. Kada je došlo vreme da se vratim, shvatio sam da ću izgubio sam put.Ništa ozbiljno.Uglavnom sam išao u pravom smjeru.Pitao sam nekoga.Pokazao je i uspio sam razaznati blokove ispred, okomito kao većina u Japanu, štedeći prostor.Žuto sa svijetlim slovima.Vjerovatno osvijetljeno gore neon nakon mraka.

"Kada sam krenuo nazad - da vidim drugi čin 'cirkusa' - moj pogled na znak koji označava moje odredište prekinuli su trkači koji su se približavali, nekoliko mladih žena, među njima i jedna koja je bila zapanjujuće privlačna, u sivo smeđoj mrežastoj odeći, vitak sa sjajnim bokovima i izvajanim svijetlim licem. Pitao sam se gdje su sve prelijepe žene poput Akemi u Japanu. Nisam još nijednu primjetio. A tu je bila i jedna. Okrenuo sam se nakon što su ona i ostali prošli. baš me briga ko me je video kako stanem na pločniku da zjapim."

Nastavio je o ženi koja mu je zapela za oko.

"Gledajući otpozadi, sve što sam video bila su njena leđa. Na trenutak mi je bilo teško izdvojiti njenu figuru od ostalih, njenih prijatelja. Ali onda jesam. Vitke, lepe obline sigurno, obline blagoslovljene prirodom. Bokovi koji su očaravali čak i u ne posebno poetičnom pokretu trčanja. Poželio sam da i ja mogu vidjeti njeno lice, da ga duže gledam, stvarno ga shvatim."

Sada ću prestati. Ponekad Mitchell puno priča o sebi, a ja samo slušam, postavljam pitanja, ali pustim ga da nastavi. Pretpostavlja da će me zanimati sve što kaže. Skoro da sam zaboravio kako da pričam o sebi. Hvala vam što ste mi pomogli da zapamtim.