Govori se ruski ruski

The Undertow Poglavlje 1: Patetično

Autor: Trixie Adara

Antonio

Antonio je zalupio vratima svog Mustanga i popeo se kamenom stazom ispred svoje kuće. Zastenjao je kada je ugledao lišće koje mu je prepuno travnjaka. Mrzeo je grabljanje lišća.

Dok se penjao uz stepenice svog trijema, gotovo da nije vidio natpis zalijepljen na ulazna vrata, ali su mu za oko zapeli svijetlo ružičasti papir i kestenjasta slova. Nije bilo Valentinovo. Ne mesecima.

Glasilo je: "Pravilo 1: Pozdravite svoju ženu poljupcem kad god se vratite kući."

Je li ovo bila šala. Antonio se osvrnuo iza sebe, skenirajući kvart. Svaka kuća je bila uredna i čista. Dvorišta su premještena. Automobili su bili ili minivan ili sportski automobil. Bill, njegov šupak komšija, već je grabljao lišće dok je padalo, ali niko ga nije posmatrao. Niko nije gledao kako će reagovati.

Antonio je slegnuo ramenima i otvorio vrata. Možda je Viktorija znala šta se dešava. Ušao je u toplu kuću i dočekali ga prijatni zvuci violine. Nije prepoznao muziku, ali je mogao pogoditi Vivaldija. Viktorija je bila divlja prema njemu i imala je tendenciju da pušta muziku dok je kuvala.

Nije mirisalo kao da se još nešto kuva, a Antonio je osetio ubod razočaranja. Viktorija je bila neverovatna kuvarica. Oni obično jedu vani samo kada im nedostaje vremena ili je to bila posebna prilika. Bila je bolja od većine restorana u gradu.

"Hej dušo", rekao je dok je zatvarao vrata za Pitbull i djevojka. "Šta je za večeru?"

Odgovor nije stigao. Okrenuo se i spustio aktovku, okačio kaput i ispraznio džepove. Skrenuo je iza ugla, kroz trpezariju i zavirio u kuhinju, ali nije video svoju ženu.

"Ovdje", čuo se njen glas iz jazbine.

Antonio je pratio njen glas i zatekao je kako sjedi u jednoj od fotelja, sklupčana, s knjigom u jednoj ruci, a čašom crnog vina u drugoj. Njena plava kosa bila je upletena u pletenicu, a naočare s debelim okvirom uokvirile su njeno meko lice i bistre plave oči.Antonio se nikad nije umorio od gledanja u nju. Nasmiješio se dok je ulazio i sjeo pored nje.

"Hej", sjeo je i potapšao je po nozi.

"Hej", rekla je ne dižući oči s knjige.

"Šta radiš?" pitao.

Polako je podigla oči, ne odobravajući njegovo pitanje. "Da li je potrebno objašnjenje?" ona je pitala. "Knjiga", rekla je i podigla knjigu. "Čaša. Vino. Muzika. Prilično samo po sebi razumljivo."

Antonio je zakolutao očima. "To je način da se započne razgovor."

"Pokušaj na drugi način." Nije bila uznemirena zbog Antonija, pa čak ni frustrirana. Više joj je bilo dosadno, ravnodušna prema njemu. Prekidao ju je iz nečega do čega joj je više stalo.

"Šta čitaš?" pitao.

Ne skidajući pogled sa stranice, podigla je knjigu i pokazala mu kičmu, gđa. Dalloway od Virginia Woolf.

"Ikakvo dobro?" pitao.

„Da“, uzdahnula je i odložila knjigu, gledajući svog muža. "Iako je teško raditi više zadataka." Ona se nasmiješi. "Zdravo, draga."

"Hej ti."

Viktorija je zadržala njegov pogled kao da nešto čeka, ali se onda namrštila u sebi.

"Nešto nije u redu?" pitao.

"Ne baš. Razgovarat ćemo o tome kasnije."

"Je li riječ o pravilu?"

"Koji?" upitala je Viktorija.

"Onaj na ulaznim vratima. Što je s tim?"

"Ne želiš da poljubiš svoju ženu kada dođeš kući?"

"Šta smo mi, Cjepovi?" upitao je Antonio.

"To je pristojan način da se pozdravi."

"Našla sam, 'zdravo, kako si?' da radi sasvim dobro?"

„Ili 'šta radiš?'" Viktorija se vratila svojoj knjizi.

Antonio je ustao i vratio se u kuhinju. Bio je umoran od ovog plesa. Svaka nesuglasica je bila poziv na svađu. Svaki argument se vraćao na argument. Nije mogao da promeni prošlost i nije morao da sluša kako Viktorija iznova viče o tome. Najbolje je bilo pustiti pse koji spavaju da lažu.

Antonio je stajao u kuhinji i gledao oko sebe. Ništa nije bilo ni na peći ni na stolu. Otišao je do frižidera i tamo potražio bilo kakav znak večere. Bilo je kasno.Većinu večeri Viktorija je stavljala hranu na tanjir dok je ulazio. Nije bilo ničega. Nema ostataka. Ništa od namakanja ili mariniranja.

"Da li naređujemo?" viknuo je Antonio.

"Ne", rekla je Viktorija. "Hrana je na pultu."

Antonio se okrenuo i ugledao gomilu napunjenih vrećica s namirnicama na pultu. Možda je dobila hranu za poneti. Otišao je do torbi i provjerio ih. Luk, beli luk, mleveno meso, paprika, začini i špageti.

"Pravite špagete?" pitao. Voleo je špagete.

"Provjeri karticu s receptom", rekla je Viktorija.

Na pultu je bila kartica s receptom za sos od mesa, a pored nje još jedan ružičasti natpis na kojem je pisalo: "Pravilo 2: Svake večeri kad dođeš kući napravi večeru za svoju ženu."

"Šta je ovo?" pitao.

"Umete da čitate, zar ne. U ovom trenutku dovodim u pitanje vašu moć zapažanja." Viktorija se pojavila u kuhinji, sa čašom vina i dalje u rukama.

"Spremam večeru?"

"Samo izgovorite riječi jedno slovo po jedno." Nasmiješila se, iskušavajući ga.

Antonio je uzdahnuo. Nije se šalila. "Šta je ovo?"

"Hrana. Kada se pravilno pripremi, to će postati obrok. Pažljivo pratite recept."

"Igraš li neku igru. Mislim. ova pravila. Na šta ciljaš?"

"Nova pravila." U njenom glasu nije bilo ljutnje. Nije odustajala, već je više bilo kao da ga je zadirkivala, flertovala s njim.

"Jeste li ih našli u nekoj knjizi za samopomoć?"

"Ne samopomoć", rekla je Viktorija. Ušla je u ostavu i zgrabila svoju kecelju koja je visila na drugoj strani vrata. Bio je jarko ružičast sa izvezenim srcima preko džepova. "Vi pomozite", rekla je i bacila kecelju Antoniju.

"Ne nosim ovo."

"Dobit ćeš sos po cijelom odijelu, a osim ako ne želiš da ih čistiš i gnječiš uz kuhanje jela, bolje da nosiš prokletu kecelju." Stisnula je usne i pustila ih da se nagnu u osmeh.

"Pomoći ću ti," rekla je i krenula prema njemu."Ove stvari mogu biti nezgodne." Uzela mu je pregaču Karupove žene ruku, podigla se na prste i navukla mu kecelju preko glave. Antonio je stajao, zaprepašten, ali se nije bunio. Nije bio siguran šta se dešava, ali je znao da ne želi da se svađa. To bi završilo još jednom zezanjem o njegovoj aferi s Trinom. Činilo se kao da je svaka Američke tinejdžerke klasifikovane kao ovih dana iza sebe prijetila razvodom.

Osim toga, umirao je od gladi.

Viktorija je zakoračila iza njega i vezala zadnje remenje kecelje. "Tamo", rekla je i potapšala ga dok je prelazila ispred njega. "Mnogo bolje."

Otišla je na drugu stranu pulta i sjela na jednu od njihovih barskih stolica. Prekrstila je noge i sjedila s jednom rukom preko stomaka, a drugom je držala podignutu čašu za vino. Nosila je uske crne skinny farmerke i tiku tuniku koja se svezala u mašnu tik ispod njenih grudi.

Bila je zanosna. Bila je debela, raskošnih i punačkih bokova, baš kao što je Antonio volio svoje žene. To je nešto što ona nikada ne bi shvatila. Nije mu se svidjela Trina jer je bila grančica. Bila je instruktorica joge, naravno bila je grančica. Svidjela mu se jer je bila divlja i uzbudljiva. Viktorija je uvijek bila njegova idealna žena i idealan tip tijela.

"Pa?" upitala je Viktorija dok je izvijala jednu obrvu. "Večera se neće sama skuvati."

Nešto se u Antoniju istopilo. Taj pogled, ta jedna izvijena obrva, ta podignuta čaša crnog vina, te prekrižene noge, nešto u vezi toga izazivalo je. drhtavicu. Bila je sjedila, dijelom zabavljena, a dijelom iznervirana, gledajući ga kako se migolji za njenu zabavu.

Najavljen je dio Antonija. Bio je frustriran. Bio je gladan. Bila je kučka. Bila je van reda. Znao je da bi trebao vikati na nju. Mogao je da izleti i pokupi hranu za sebe. Mogao bi skinuti prokletu kecelju. Nije mu ovo trebalo. Ako je ovo bila zamka, nije bilo razloga da uđe pravo u nju.

Ali ostatak Antonio je osjetio nešto novo. Toplota mu se širila po tijelu. Vid mu je postao zamagljen na ivicama. Trebao je biti ljut, ali nije.Bio je upaljen. Osjećao je kako mu je teško i nadao se da Viktorija ne može vidjeti šator u njegovim pantalonama kroz kecelju.

Viktorija ga je posmatrala, ali se nije pomerila. Sedela je, uzdignuta visoko na svoju stolicu, i gledala šta će on uraditi. Za nju je to bilo zabavno. Bilo je skoro smiješno. Dok je radio, povremeno bi joj se osmeh raširio na licu, ali kad god bi pitao zašto se smeje, ona nije odgovorila.

"Koliko dugo da pustim da se rezanci kuhaju?" pitao.

"Shvati to", rekla je i nasmiješila se.

"Tako je, ali ne želim da budu sirovi ili prekuvani."

"Onda ih izvadite kada mislite da su spremne."

"I ne piše na koju temperaturu treba postaviti sos. Koliko visoku?"

„Tamo piše srednje i slično“, rekla je Viktorija i otpila još jedan gutljaj.

"Tako je, ali onda piše da se krčka. Na koju temperaturu da ga stavim da se krčka?"

"Shvatit ćeš to." Njen crveni ruž zaprljao je rub čaše dok ga je povlačila. Ponovo se nasmiješila.

Tako se nastavilo. Nema direktnih odgovora. Nema prave pomoći. To je bio njegov problem, insistirala je. Nije morao to da shvati. Nije ju bilo briga ako je pokvario obrok. Nije joj smetalo da li je nedovoljno ili prekuvano. Morao je to da uradi kako treba, ali za nju nije bilo nikakve razlike.

Svaki put, Antonio bi osjetio kako se frustracija gomila u njemu, ali to nije moglo potrajati. Ona bi se nasmiješila, ili smijala njegovim greškama ili zbunjenosti, a on bi se sav otopio. Nije znao šta se dešava, ali ona ga je smatrala tako. patetičnim. Da, to je bila riječ.

Dok je kuvao, kolebao se između tri emocije: frustracije, srama i uzbuđenja. Pokušaj da skuva obrok ne znajući šta radi, bez njene pomoći, frustrirao ga je. Osjećao se glupo što ne može sam napraviti ni špagete. Frustracija, zabavljeni pogled u njenim očima, način na koji je razgovarala s njim, sve je to dovelo do uzbuđenja, a uzbuđenje pri tome dovelo je do srama.

"Postavite sto kada završite", rekla je Viktorija dok je obrok bio blizu spremanja."Svući ću se." Okrenula se i otišla gore ne čekajući odgovor.

Antonio je pospremio sto i postavio ga za večeru. Stavio je viljuške i kašiku, tanjire i salvete. Skinuo je kecelju i sjeo na svoje mjesto. Hteo je da počne da jede, još uvek je gladovao, ali nije hteo da jede bez nje. To nije bilo pravilo ili tako nešto, ali nije mu bilo u redu da skuva ovo jelo za oboje, a zatim da ga pojede sam.

Stigla je dvadeset minuta kasnije u crnoj haljini koja je odsjekla do sredine teleta. Zagrlio je njene obline i imao je dubok, dubok rez u gornjem dijelu za njen dekolte.

Antoniju su se osušila usta.

"Koja je prilika?" upitao je dok je prilazila pultu i sipala sebi čašu vina.

"Cijenim što ste spremali večeru. To je prilika", rekla je.

„Trebao bih da spremim večeru više“, promrmljao je.

Viktorija je pročistila grlo. "Svako veče ćeš praviti večeru", rekla je namignuvši. "Sada, da vidimo kako si prošao."

Sedela je mirno i čekala. Antonio je pokušao da shvati šta čeka, ali ga je iznenada pogodilo. Trebao je da joj posluži hranu. Popeo se i zagrabio rezance i prelio ih umakom.

"Bojim se da bi moglo biti malo hladno", rekao je. "Nisam znao da će ti trebati toliko vremena da se spremaš."

"Je li to izgovor?" Glas joj je postao čvrst. Nije joj bilo zabavno.

"To je razlog. Bilo je spremno, a onda ste morali ići da se spremate na dvadeset minuta."

"Ne cijenite moj izgled?"

„Ja“, uzdahnuo je Antonio, zakolutajući očima. "Ali ne možete zakasniti na večeru i žaliti se kada je hrana hladna. Bilo je dobro prije dvadeset minuta kada ste otišli."

"Stvarno?" upitala je Viktorija. Ustala je od stola, otišla do činije špageta i uzela rezance. Podigla ga je ispred njega, savila ga između palca i prsta i puklo je.

"To je malo 'al dente' za moj ukus", rekla je.

Antonio je slomio ljutnju. "Sranje", prosiktao je. „Žao mi je. Rekao sam ti, nisam znao koliko dugo da ga kuvam. Proverio sam.Mislio sam da je u redu."

"Izaći ću da jedem. Možete uzeti ovo za sebe. Znam da umirete od gladi." Ljutnja je nestala iz njenog glasa. Ni ona se nije zabavljala. Bila je isključena. Antonio nije uspio, a sada joj je trebala večera.

Antonio je bio posramljen, posramljen, a to je opet dovelo do uzbuđenja. Gledao je kako Viktorija navuče jednu od svojih ljepših potpetica, zgrabi svoju torbicu i izleti kroz ulazna vrata. Dok je hodala, gledao je kako joj se bokovi njišu. Bio je težak. Bila je ljuta na njega, on je zajebao, a on je i dalje bio tvrd.

"Sranje", promrmljao je kada su se vrata zatvorila.

***

Špageti su bili užasni. Bio je hrskav, umak je bio vodenast, a nedovoljno soli na svijetu bi ga moglo učiniti ukusnim. Antonio je pojeo otprilike polovinu, a zatim ga bacio. Zgrabio je vrećicu čipsa iz ostave i krenuo gore u svoju kancelariju.

Njegova erekcija je umrla, ali suptilno lupanje plavih kuglica se uvlačilo. Znao je da će ga, ako uskoro ne svrši, imati značajnih bolova. U stomaku ga je osećao tup bol, i šta god da je radio po kući, nije mogao da se opusti. Morao je da se pobrine za sebe što je pre moguće.

Antonio je sjeo za svoj stol i uključio kompjuter. Dok je čekao da se pokrene, skidao je čipove koje je zgrabio. Bilo je neuredno, ali njega nije bilo Mučenje golih žena. I dalje je umirao od gladi, a saznanje da će Viktorija kasnije usisati ovde, čistiti njegov nered, osećala se kao mala osveta.

Taj pogled nije mogao izbaciti iz glave. Ona sjedi, sjedi, jednom rukom drži čašu crnog vina u zraku, nagnutih obrva, usana stisnutih u zabavljeni smiješak. Pisalo je 'kako slatko' i od toga mu je kurac zapucao. Pisalo je da joj se sviđa, ali nije bila impresionirana. Djelomično joj je bilo neugodno zbog njega, ali ga je ipak smatrala privlačnim. Smatrala ga je ljupkim.

Patetično.

Njegov penis se ponovo trznuo. To je bila riječ: patetično. U njegovom životu ta riječ mu nikad ništa nije učinila, a sada mu se stalno vrtjela u mislima.Mogao je to čuti u njenom glasu, "tako si patetična." Mogao je čuti kako joj se glas naginje, kao da razgovara s malim djetetom, "tako si patetičan, zar ne?" Kao da je razgovarala sa psom. Gledala ga je kako se muči da napravi osnovne jebene špagete i sos od mesa i bilo je jadno. Zaista je bilo.

Antonio je otvorio pretraživač i pretražio pojam: "patetična pornografija".

Pronašao je gomilu domaćih videa. Svi su to bili ljudi koji su pokušavali napraviti kvalitetnu pornografiju, ali su radili užasan posao. Bila je to patetična pornografija, aka loša pornografija. Nije ono što je tražio.

Jedna od veza bila je sa nečim što se naziva femdom. Tražio je "femdom" i zastao mu je dah. Tamo su, na svim slikama, bile slike žena sa istim izgledom koji je Viktorija imala na licu večeras. Svi su bili zabavljeni, gotovo posramljeni, muškarcima s kojima su bili. Ove žene su nosile prelijepo donje rublje. Nešto kože, nešto lateksa, nešto čipke. Bilo je tu korzeta i čarapa, čizama i štikle. Bilo je tu bičeva i bičevalaca, stezanja i užadi.

Antoniov um se usporio. Jedva je radilo. Bio je uhvaćen na slikama. Nikad mu prije nije palo na pamet raditi s dominatrixom. Nije mu pala na pamet pomisao da ga žena vrijeđa, da ga tuče, da ga zgazi. Ali svi su imali to lice, taj dragoceni izraz snishodljivosti. On je to želio. Žena koja je bila samouvjerena. Žena koja je imala kontrolu. Žena koja je znala da je bolja od tebe.

Njegov penis je bio tvrd, a tijelo ga je boljelo od sperme. Pogledao je na sat, već sat vremena gleda video zapise. Njegova ruka je odsutno milovala glavu njegovog penisa kroz pantalone. Njegovo cijelo tijelo je prešlo u neki oblik autopilota. Apsolutno ništa od toga nije razmišljalo. Zanimalo ga je samo da pronađe još jedan video, drugu sliku. Nijedan od njih ga nije zadovoljio. Iskren pantyhose tinejdžer baš imali onaj izgled koji je Viktorija dala savršeno večeras. Većina ovih žena izgledala je ljutito ili odvojeno. Viktoriji je u očima zablistala iskra oduševljenja. On je to želio.Trebao mu je taj pogled i on je kliktao dok ga nije pronašao.

"Antonio?" čuo je, ali je gledao video na kojem žena tjera muškarca da liže spermu s poda. Već ga je natjerala da svrši. Rekla je da je to bio uništen orgazam, a lice mu je bilo od bola kada mu je sperma curila iz kuraca kao da curi. Zatim ga je natjerala da ga liže, a dok je to činio, Ženski mišićni seks joj je bilo blizu. Bilo je to skoro isto lice kao Viktorija, ali ne sasvim. Bilo je previše ljutito.

"Šta dovraga radiš?" odbrusila je Viktorija. Zvuk njenog glasa natjerao je Antonio da se trza. Podigao je pogled i ugledao Viktoriju u njenoj elegantnoj crnoj haljini, meka tkanina koja je grlila svaku od njenih oblina, pokazujući njen duboki dekolte, ruke na bokovima, lice bijesno.

"Šta?" pitao. Nije znao šta da kaže. Okrenuo se i vidio šta se pušta na snimku. Žena je držala petu na muškarčevim leđima dok je on lizao. Krenuo je da izađe kroz prozor, ali Viktorijina ruka je izletela i zaustavila ga.

"Šta gledaš?" ona je pitala. Glas joj je omekšao.

"Umm. ništa. Samo pornografija."

"Samo pornić?" Ustala je uspravno, malo se opuštajući. Ponovo je stisnula usne, nagnuvši ih na jednu stranu u ironičnom osmehu. To je bilo to. To je bio izgled koji mu je trebao. Njegov penis je pulsirao.

"Ummm. da?" Njegov um je bio prazan. Voleo je taj pogled, ali nije znao šta da kaže. Nije znao da li je u nevolji ili ne. Sve što je znao je da je patetičan.

"Želiš li se osjećati ovako?" upitala je, pokazujući na čovjeka na ekranu.

"Ja. ovaj. ne znam", priznao je Antonio.

Viktorija Govori se ruski ruski uzdahnula i pogledala po sobi. Antonio je zadržao dah, gledajući je kako odlučuje šta će učiniti s njim. Ugrizla se za donju usnu, a onda joj je nesigurnost pobjegla s lica.

"Tvoj kurac je moj i samo moj", rekla je. Glas joj je bio samouvjeren, a ne ljut. Bilo je čvrsto, iu njemu je bilo obećanje i prijetnja. Antonio se otopio.

"U redu", šapnuo je.

"Progovoriti."

"U redu", rekao je glasnije.

"Dobro." Viktorija je krenula prema njemu. Sagnula se, zgrabila miša i izašla iz pretraživača. Okrenula se i uhvatila Antonija kako joj bulji u grudi. Opet se nasmiješila. Njegov penis je pulsirao.

Viktorija se sagnula i zgrabila mu kurac kroz pantalone. "Ako želiš da svršiš", rekla je i malo ga potegnula, "samo pitaj."

"Molim te", šapnuo je.

Viktorija se nagnula pored njega i šapnula mu na uho: "Molim šta?"

"Molim te, mogu li da svršim?"

"Pođi sa mnom."

Viktorija je držala ruku na Antoniovom kitu dok je ustajala. Nastavila ga je vući, a Antonio je ustao da je prati. Vodila ga je iz kancelarije s rukom na njegovom kurac cijelo vrijeme, vodeći ga za njom u njihovu spavaću sobu.

Pustila je kad je ušla u njihovu sobu i upalila svjetlo. Antonio je stajao ispred vrata, oklevajući da uđe. Nije bio tamo od afere. Sada je spavao na kauču i tako je bio skoro mjesec dana.

"Imam li dozvolu?" pitao.

Viktorija se okrenula, otresla štikle i nasmešila se. Slegnula je ramenima i haljina joj je bez napora spala. Nije imala grudnjak, a nosila je crne čipkane gaćice. Bio je to Antonioov omiljeni par koji je posjedovala.

"Hoćeš li poštovati moja pravila?" ona je pitala.

"Da", rekao je i klimnuo glavom.

"Sve?" ona je pitala.

"Da. Molim te. Naravno. Učinit ću sve. Da."

Viktorija se zakikota. "Nije bilo potrebno mnogo da te slomim." Bila je zabavljena.

"To je jadno", rekao je Antonio, nadajući se da će čuti kako to odzvanja iz nje.

"Da", rekla je. Zakoračila je prema njemu, a bokovi su joj se ljuljali. "Vi ste patetični."

Antonio je umalo došao u tom trenutku. Tada je znao da bez obzira na to koje je pravilo smislila, bez obzira na to kakvu bi odredbu stvorila, da on to želi. Želio je nju, ovu verziju svoje žene, što je više moguće. Učinio bi sve da zadrži tu ženu.

Zakoračila je ispred njega i ispružila ruku, ponovo mu gladeći kurac kroz pantalone. "Šta želiš osjetiti, ljubimce?" ona je pitala.

"Patetično", šapnuo je.Bilo ga je strah da to prizna, ali znao je da je to istina. Proteklih nekoliko godina proveo je gotovo dosadno i istovremeno pod stresom. Život nije bio izazov, nije bila avantura, ali je ipak bio teret. Svaki dan je bilo isto: posao, kuća, spavanje. Morao je biti kompetentan i dosljedan, i više nije mogao izdržati. To ga je dovelo do Trine, navelo ga je na stranputicu, ali postojao je drugi put. Postojao je način na koji više nije morao biti kompetentan ili dosljedan. Nije mogao biti patetičan.