Besplatne slike seksa za noge

Malo od onoga što sam nedavno napisao pokazalo se prikladnim za ovu stranicu. Čini se da većina čitatelja koji komentiraju želi dobiti priče koje ponavljaju ono što su već pročitali i ne vidim razlog da ih uznemirim svojim stvarima. Ali ovo sam napisao prije nekog vremena, bez sumnje kao odgovor na nešto što sam ovdje pročitao, a to se svakako događa na poznatom terenu LW nesretnih brakova. To je reflektirajući dio i koncentriše se na misli i osjećaje i ne uključuje seks. I budite Pussy vakuum pumpe smatram da je život mnogo komplikovaniji od crno-bijelih scenarija koje voli Anonymous iz LW. Što se mene tiče, dvosmislenost ljudskog stanja čini vrijednim pisanja. Dakle, upozoreni ste.

*********

Kada sam došao sa posla, uključio sam grejanje i počeo da kuvam večeru. Kobasice i pasulj. Bio sam gladan i preumoran da bih pripremio bilo šta komplikovano. Nesiguran da li će moja žena doći kući na vrijeme za jelo, kuhao sam za dvoje, ali na kraju sam jeo sam pred televizijskim vijestima s pola boce vina. Kasnije sam počeo da brinem za Sophie. Zaspao sam od vijesti i probudio se uz igru ​​i još uvijek sam bio sam. Nije bilo neuobičajeno da kasni na poslu, ali me je uglavnom upozoravala ako očekuje da će biti kasnije od devet.

U deset sam obišla kuću tražeći tragove. Jesam li zaboravio roditeljsko veče ili neki drugi događaj nakon škole. Sad sam bio nervozan, svakih nekoliko sekundi bacio pogled na prilaz da vidim da li je stigla. Šta je bilo prikladno učiniti. Odlučivši da sam čekao dovoljno dugo, nazvao sam njen posao, ali nije bilo odgovora. Probao sam njen mobilni i prebačen sam na govornu poštu. Zvoniti policiju ili bolnicu bila bi pretjerana reakcija, zaključio sam, i odustao sam od vožnje do njenog posla da vidim da li mogu da je nađem - bio bih prekoračio ograničenje alkohola za vožnju.Smirivši se uz napor, odlučio sam da je hitno zakasnila u školu, njen mobilni telefon je ispražnjen i da će se vratiti svakog trenutka. U krevetu sam zatvorio oči, očekujući da će ona doći kući prije nego što zaspim.

Sljedeće jutro proveo sam doručak rješavajući stvari. Sigurno bih čuo da je Sophie doživjela nesreću; njena vozačka dozvola sa adresom bila je u novčaniku. Odlučivši da nešto moram da uradim, rangirao sam njen rad i predao sam sekretaru direktora. Da, poznavala je gospođu Lambton. Ne, nije znala gdje je. Prethodnog dana nije bila u školi, a oni su, zapravo, namjeravali da me pozovu da pitaju gdje je. Spustio sam slušalicu i počeo ozbiljno da brinem. Sophie nije bila vrsta koja bi preskočila posao, a gdje je mogla otići. U nedostatku ičega boljeg, otišao sam na posao. Sredinom jutra sam pozvonio kući, znajući da je uzaludno, i slušao kako zvoni telefon u praznoj kući.

Bilo je vrijeme. Zvao sam policiju da im kažem da je Sophie nestala. Samo izgovoriti te riječi bio je šok i drhtao sam i bilo mi je teško da se koncentrišem. Kada sam se uhvatio u koštac, shvatio sam da osoba s kojom sam razgovarao spušta spisak pitanja nestalih osoba. Kada sam je zadnji put vidio. Ima li zdravstvenih stanja. Jesam li provjerio drugu porodicu. Da li je imala novac ili kartice. Je li ponijela nešto sa sobom. Nisam znao i shvatio sam Djevojka uzora u šatoru sam bio nesposoban. Pronalaženje nestale udate žene starije od godina za pristanak nije bilo na policijskoj listi važnih stvari i moje neznanje je dalo podršku njihovom stavu. Ali žele da im dam fotografiju. Obećao sam da ću to učiniti.

To je bilo to. Moja žena je sada postojala u policijskom dosijeu o nestalim osobama, a ja sam bio sam. Borim se da nađem šta da radim dalje. Odlučio sam da napustim posao i uzmem fotografiju na kraju za policijski zapisnik. Otišla sam kući nakon ručka, a kuća je još bila prazna.Prisjećajući se policijske kontrolne liste, tražio sam nešto što nedostaje i počeo sam pronaći gomilu praznih vješalica u kutu spavaće sobe i nestalu torbu za noćenje. Daljnjom potragom nisu pronađeni njeni punjači za laptop i telefon. Pozvao sam njen telefon i opet je otišao na govornu poštu.

"Sophie, ovo je Neville. Ne znam gdje si i zabrinut sam. Možeš li se javiti?"

Pozvao sam Sophiene roditelje i pitao da li znaju gdje je. Neuobičajeno je da se javio njen otac i nije zvučao posebno zabrinuto ili iznenađeno i tvrdio je da nije čuo ništa od svoje kćerke. On je ćaskao, zvučao je postiđeno i pomirljivo, tako da sam ja ostala ne znajući ništa osim spreman da vjerujem u najgore.

Pojavio sam se u lokalnoj stanici i činilo se da policija nema evidenciju o mom prethodnom pozivu. Na kraju su prihvatili fotografiju nakon što su postavili mnoga pitanja na koja sam već odgovorio.

"Pa šta da radim sada?" pitao sam na kraju intervjua.

Policajci su me gledali kao da sam ga pitao kako se kuva i jaja. "Idi kući i nastavi sa svime što radiš. Javi nam ako se pojavi. Uglavnom to rade."

Bio je stručnjak i razumio je šta govori. Da li je postojala alternativa. Nisam se mogao sjetiti nijednog. Ali kod kuće nisam imao ništa bolje da radim od zagonetke oko Sophie. Nisam idiot i nije mi trebalo dugo da uspostavim očigledne veze: odsutna žena, nestala odjeća, tišina. Ne bi imala nesreću ili bila oteta. Otišla je i postoji nekoliko razloga zašto se žena iskrala svom mužu bez riječi. Nijedan od njih nije se posebno dopao za mene.

Sada sam znao istinu, da li sam trebao da vidim da se ovo sprema. Naravno da treba. Bili smo u braku pet godina i poznavali smo se dovoljno dobro. Ali oboje smo bili zaokupljeni poslom, ili se bar tako činilo, a naš zajednički život je bio rutina preživljavanja sedmice i prepuštanja sebi vikendom.Manje-više smo pravili jedni drugima društvo dok smo prolazili svaki dan – jeli, obilazili prijatelje i rodbinu, kupovali, popravljali kuću, opuštali se na odmoru, spavali. Bila je to životno društvo za kojim svi žudimo - neupadljivo, ali neophodno. Ništa nisam mogao smisliti što bi ukazivalo na to da Sophie želi nešto više. Bila je zadovoljna što radimo ono što smo mi uvijek radili, uživala je u svom poslu i bila je sretna što mi je dozvolila da preuzmem inicijativu u većini stvari. Voljela je šoping i dobra jela, gdje sam joj ugađao. Uglavnom sam bio dobre volje i nisam pokušavao da joj šefujem. Uživali smo u našem posljednjem zajedničkom odmoru zimi u Veneciji. Nikakvi trenuci nepažnje nisu mi padali na pamet, kada joj je možda privatno nedostajao tajni ljubavnik, ili kada je moja neraspoložena introverzija izgledala više nego što je mogla podnijeti. Imali smo i svoje interese. Voleo sam jedrenje i penjanje, a ona nije volela da bude mokra i plašila se visine. Voljela je seoske kuće, bašte i muzeje, što sam smatrao dosadnim. Svoje smo živote prilagodili ovim idiosinkrazijama bez mnogo problema i nijedno od nas nije ugašeno.

I oboje smo bili beznadežno zauzeti. Ako je Sophie imala aferu, kada je našla vremena. Afera bi uključivala sumnjive telefonske pozive u kuću, neugodne izgovore za iznenadna odsustva. Ali naravno, ovih dana ljubavne veze bi se organizirale SMS porukom, iako se nisam sjećao da je Sophien telefon imao lozinku ili da je pazila da nikad nisam imao priliku da ga pregledam. Bilo je pre suprotno. Ne mogu se sjetiti da je ikada poslala tekstualnu poruku. Stavila bi telefon na punjenje u kuhinju i zaboravila da ga ponese sa sobom. Što se ljubavnika tiče, bilo je teško zamisliti takvu osobu. Sophie je bila zgodna žena, ali nikad koketna ili koketna, čak ni kad je bila mlada. Bilo je potrebno domišljatosti i hrabrosti da je odvojim od njenog mesta u biblioteci i devojke na univerzitetu i dogovorimo sastanak s njom.Mislio sam o sebi kao o usamljenom avanturistu kada je u pitanju juriš na Sophienu odbranu.

Dugo, usamljeno razmišljanje navelo me je da odlučim da ona mora biti povezana s nekim iz svog posla. Znao sam da ću morati ponovo zvati školu da provjerim da li se vratila na posao. Bilo je vjerovatno da uopće nije nestala; samo skriveno od mene. Nastavnici praktičari nisu mogli promijeniti posao na polugodištu, to nije bilo dozvoljeno. Nikada ne bi napustila posao nakon toliko dugog puzanja na nižim padinama upravljanja podučavanjem. Ona jednostavno ne bi.

Nekoliko dana sam jedva funkcionisao, jadan i bez posla, sve dok se nisam natjerao da se vratim. Nisam mogao da pričam o tome šta se desilo i dao sam sve od sebe da se uronim u rutinu. Pokušavao sam raditi normalne stvari, kuhao sam sebi obrok uveče, čitao svoje jedriličarske i književne časopise, uhvatio se malo posla i obavljao kućne poslove. Ali nije se bilo gdje sakriti. Posle nedelju dana noćnu moru je prekinuo poziv policije. Sophien auto pronađen je na parkingu u centru grada. Otišao sam po to i platio visoku kaznu. Kada sam bio mrzovoljan zbog naplate, službenik je istakao uživajući u vremenu i datumu na parkingu: sedam i trideset ujutro. ujutro je nestala.

Ubrzo nakon toga dobio sam još jedan poziv iz policije. Provjerili su Sophien bankovni račun i ona je uzela hiljadu funti u gotovini iz banke na parkingu i od tada nije dirala svoj račun. Bila su to drugačija pitanja koja su mi sada postavljali, sa svrhom i taktikom. Odjednom su bili ozbiljni u namjeri da pronađu Sophie. Složio sam se da mogu posjetiti uveče da razgledaju kuću.

Prije nego što su došli, otišao sam na njen posao i razgovarao sa zamjenikom direktora. Bio je visok, plavooki igrač ragbija i pažljivo sam ga promatrao dok me je uvjeravao da ništa nisu čuli od Sophie. Želio je da shvatim da im je to veliki problem.Bila je šefica katedre za poslovne studije i nije imao ko da joj drži lekcije ili vodi odjel nastavnika početnika. Saosjećao sam dok sam razmišljao: "Je li ovo moj neprijatelj?" Gospodin Good Guy sa dizajnerskom šiljkom i bicepsima u teretani bio je blag i oprezan. Afera s njenim linijskim menadžerom bila je dovoljno otrcana da bude istinita, ali s ovim čovjekom. Bilo mi je nesrećno kad sam postavio pitanje.

Nisam imao šta da izgubim i bio sam dovoljno jadan da pomislim da je red na nekog drugog da se migolji.

"Znaš da je policija traži?" Rekao sam. "Je li to stvarno sve što znaš. Mislim da ti neće povjerovati."

Iznenađen, pomislio je prije nego što je odgovorio. "Ne znam šta zamišljate, ali ona zaista nije bila ovdje. Samo bih volio da jeste."

Ako je postojala tajna, on se nije htio odati. Bila sam budala što sam zamislila da hoće.

"Ako nešto čujete, javite nam", nastavio je čovjek. "Ona je dobra koleginica i zaista smo zabrinuti za nju i želimo da znamo šta se dogodilo."

Gledali smo jedni druge i još jednom sam shvatio koliko zaostajem za igrom. Ako je ovaj čovjek bio ljubavnik moje žene, on je planirao za ovaj trenutak, uvježbavajući svaku rečenicu i manir svog pompeznog čina. Kakve sam šanse imao da pronađem istinu u svom ožalošćenom i emotivnom stanju. Ponašao sam se kao ludak, što je on očigledno mislio da jesam.

Povlačenje iz ovog sukoba natjeralo me da ponovo razmislim o tome da li je Sophie otrčala svom nevidljivom ljubavniku. Ako je on bio izum moje poremećene mašte, šta bi se onda drugo moglo dogoditi. Možda je imala slom. Nesposobna da se više nosi s poslom, pobjegla je, previše posramljena da se suoči sa onima Besplatna priča o milfici sebe. Bilo je moguće, ali ako jeste, dobro je sakrila svoje psihičko stanje. Bila je jako napeta i naporno je radila, ali nisam mislio da će puknuti. Da se to desilo, otišla bi nekome po pomoć. Njena porodica. Sjetio sam se svog neugodnog razgovora s njenim ocem. Sada nisam znao šta da mislim.

Vratio sam se na drugu liniju misli. Šta ako ju je umjesto da pobjegne svom ljubavniku oteo obožavatelj - stalker. Možda je prije posla otišla u centar grada po poklon, možda za koleginicu, i uhvatio ju je progonitelj na parkingu. Moram pitati policiju da li su provjerili CCTV.

Čim sam te večeri ušao u hodnik znao sam da je Sophie kod kuće. Oprezno sam krenula u kuhinju, bacivši pogled u dnevnu sobu. Da li sam nešto čuo ili nanjušio. Je li još uvijek bila tamo. Pojurio sam gore kao da želim iznenaditi provalnika i brzo pogledao svaku spavaću sobu. U kuhinji sam vidio da je moja šoljica kafe za doručak pomjerena sa stola i da je u mašini za pranje sudova. Pored nje je bila druga prljava šolja. Izvadio sam ga i ponjušio. Samo je Sophie pila čaj od šipka. Tražio sam vrećicu čaja i nije je bilo u kanti za otpad ili organskom kompostabilnom otpadu. Napolju u kanti za otpatke našao sam ga uvučenu u plastičnu vrećicu, još mokru, sa maramicama i drugim otpadom. Jasno je da mi nije suđeno da ga pronađem, ali čemu toliki nesposoban pokušaj da se sakriju dokazi njene posjete. Seo sam u kuhinju, ali sam odmah ustao i tražio još tragova. Jednosatna mahnita pretraga otkrila je moguće uklanjanje para crvenih cipela za koje sam bila sigurna da su bile na dnu njene garderobe i ljetne jakne koja je visila na ljubičastoj vješalici s jastučićima od somota koja je sada naglašavala prostor u donjem ormaru.

Vrijedilo je obavijestiti policiju. Kada sam nazvala, nastala je duga pauza prije nego što su me doveli do policajca detektiva. Slušala je moj neuspešan izveštaj o Sophienoj fantomskoj poseti i onda rekla:

"Gospodine Lambton, volio bih da dođete i vidite me. Mislim da napredujemo u potrazi za vašom ženom i želio bih da riješimo ovaj slučaj."

Jesam li opet bio osumnjičen. Žustra detektivka je zvučala kao da ima svog osumnjičenog.

"To je u redu", odgovorio sam mirno. "Da uđem sada?"

"Sutra će biti dovoljno. Deset sati."Pitajte DC Thompsona."

Bila sam tamo na vrijeme i odvedena sam u sobu za intervjue i sjedila sam nekoliko minuta prije nego što je DC Thompson, niska, žustra žena plave podšišane kose, sjela na mjesto preko puta. Ostavila je otvorena vrata, ali mjesto je izgledalo kao ćelija i pitao sam se da li me ispituju. Sjedila je pravokutnih ruku na vrhu fascikle papira, čekajući da pokažem da sam spremna.

"Drago mi je da čujem da se Etiopljani pozdravljaju američke tinejdžere supruga vraća kući, gospodine Lambton. To potvrđuje da joj se ništa nije dogodilo i da ovo nije slučaj za policiju. Možete biti sigurni da vaša supruga nije naškodila. Dobio sam zadatak da pregledam dokaze i zadovoljan sam da nema šta da se istražuje. Tvoja žena je čekala da odeš na posao i otišla od kuće sa torbom za noćenje. Htela je da ode bez potrebe da se suoči sa tobom. naći ćeš razlog zašto.Možda se plašila kako ćeš reagovati.Idi kući i dobro razmisli šta želiš da se desi.Znaš da je bezbedna.To su dobre vesti.Razmisli zašto je došla kući kada si bio na poslu da pokupi svoje stvari. Očekujem da joj je trebalo nešto za svoj novi život -- možda dokumenti ili nešto što joj je bilo važno. Šta god da je, ona se drži svog novog života i ne želi da te vidi."

Pokušao sam da progovorim, ali ona je podigla ruku. "Ima još toga. Pregledali smo njen radni i privatni mejl. To nije ono što očekujem da želite da čujete, ali njeni mejlovi su dovoljni da nam pokažu da je imala plan da ode od kuće i da nema sumnjivih okolnosti. Idi kući i spavaj glasno večeras. Nemaš o čemu da brineš, ali moraš da se pomiriš sa promjenom u svom životu." Otvorila je dosije na stolu i prelistala nekoliko stranica kako bi se podsjetila na detalje. Vidio sam kopije mejlova sa Hotmail zaglavljima. “Prije nego što je otišla razmijenila je mejlove sa muškarcem, prijateljem kojeg je jasno poznavala neko vrijeme.Razgovarali su o njenom odlasku i dogovorili se za sastanak. Zaista nije tako neobično i žao mi je, ali to je tako. Uvijek je bilo najvjerovatnije objašnjenje da te je ostavila zbog nekog drugog. Većina nestalih osoba nije nestala, oni se kriju od nekoga - Aizawa japanski idol teen od svih. Očekujem da nije mogla da se suoči sa tim da ti kaže i zato je pobegla."

Dakle, to je bilo objašnjenje. Mora da sam izgledao zapanjeno jer je DC šutio, dajući mi vremena da se priberem. Iskoristio sam vrijeme da pretražim naše posljednje zajedničke sedmice u potrazi za tragovima koje sam previdio, a da nisam našao ništa značajno. rekla je na ljubazan način, "Na kraju je ovo bilo teško vrijeme za tebe. Idi kući, gledaj fudbal i zaboravi sve na neko vrijeme. Stvari će uskoro početi izgledati bolje. Budite zahvalni na dobrom zdravlju, kući, poslu i budućnost."

Konačno sam smislio neke riječi. "Ko je taj čovjek s kojim je otišla da se nađe. To nema smisla. Nije imala vremena da ga upozna. Gdje su oni?"

Njen odgovor je došao iz pravilnika. "Nije počinjen nikakav zločin. Vaša supruga vas je napustila po sopstvenom Group sex. Ne želi da bude pronađena. Policiju ne brine zašto je to uradila i nemam razloga da vam kažem koga je srela. Od danas ,slučaj je zatvoren.Ona više nije nestala osoba.Idi dalje.Ako moraš znati gdje je,nađi sebi advokata.Vjerovatno postoje građanski razlozi, pravni ili finansijski, zašto ona mora komunicirati s tobom, čak i ako je to preko vaših advokata."

Telefon DC-a je ponovo zazvonio i ona je ustala, nestrpljiva da nastavi. Ostao sam sjediti, kao da sam još uvijek paralizovan događajima. Dok je hodala do vrata, okrenuta unazad, govoreći u njen telefon, nagnuo sam se naprijed, okrenuo fajl i listao papire dok nisam došao do zaglavlja Hotmaila. Bilo ih je na desetine, uglavnom kratkih i kopiranih u neprekidnu listu, stranicu za stranicom. Ugledao sam ime ljubimca 'Dibble', što je bilo moje ime za Sophie.Adresa e-pošte čovjeka je bila HP Hardiment i primijetio sam potpis: 'Harry'. Harry Hardiment. Pročitao sam nasumičnu rečenicu usred poruke -- "sada neće biti dugo i onda možemo biti sretni" -- ali DC Thompson se vratio. Uspravio sam se, ostavivši dosije gdje je ležao. Možda je znala šta bih ja, ali nije rekla ništa i pružila ruku da se stisne sa mojom i zaključi sastanak.

"Moram da nastavim. Idi kući, javi se bolestan. Stvari će izgledati bolje sutra."

Zahvalio sam joj i otišao. Stranci su instinktom bili ljubazni prema teško pritisnutim, ali svijet je svejedno smrdio. Malo ljubaznosti nije bilo protuotrov čak ni za najmanji ubod ovog otrova. Dok sam lutao nazad kroz tržni centar, gledao sam majke kako guraju kolica, penzionere na putu do biblioteke, mlade u grupi - svijet daleko od posla. Prošlo je dosta vremena otkako nisam bio u centru grada usred jutra. Život se nagnuo na stranu i bacao me bespomoćnog na dnevnu svjetlost.

Kad sam stigao kući, imao sam plan. Početak je bio energično čišćenje kuće kako bi se uklonile Sophiene stvari, sve vrijeme misleći na Harryja Hardimenta. Imao je poznat zvuk, ali da li Za duge ruske dame znao ime. Radila sam dalje, punila vreće za smeće sadržajem fioka i ormara, a ime mi je prigovaralo. Kada su se vreće napunile hodnikom, napunio sam auto i odnio ih u dobrotvornu radnju u gradu. Tada, nakon što sam ih bacio i zastao da bacim pogled na knjige izložene u izlogu, došla je ideja. Video sam stari priručnik za održavanje Mini automobila i prelistao stranice. Imao sam Mini na Univerzitetu, ne kao starinu, već kao pravu stvar, ekonomičan oblik transporta. Ali njegovo trulo tijelo i motor koji curi koštali su većinu mog slobodnog vremena da ga držim na putu. Gledajući uljem umrljanu knjigu, osetio sam neobjašnjivu vezu sa Harijem Hardimentom.Mučilo me je sve do općine, gdje sam bacio ogromnu kolekciju Sophienih stvari koje se ne mogu prodati.

Dok sam puštao tovar otpada u drobilicu, pala me je bolna misao i nisam mogao dovoljno brzo da stignem kući. Čim se moj računar pokrenuo, poslao sam mejlove dvojici poznanika koje sam još poznavao sa Univerziteta. Pošto sam to uradio, proveo sam još nekoliko sati čisteći kuću od podsetnika na Sophie dok nisam bio umoran i zaspao pred televizorom. Kad sam se probudio, bilo je veče i nisam htio biti sam u kući. Otišao sam u pab Sexy star wars hentai gledao fudbal. Sutradan sam otišao na posao i prilično dobro se snašao.

Na putu kući kupio sam ohlađeni madras curry i nan hljeb i jeo i istuširao se prije nego što sam otvorio svoju e-poštu. Postojao je jedan odgovor na moj upit: Harry Hardiment je bio predsjednik studentskog saveza na mojoj posljednjoj dodiplomskoj godini na univerzitetu.